Da li znate šta je hipohondrija?

Kada pročitaju neki članak o zdravlju ili gledaju emisije sa zdravstvenim temama, hipohondri postanu ubeđeni da imaju problem o kojem se govori. Glavobolju tumače kao neizlečivu bolest mozga, probadanje u grudima kao skori infarkt, a mrlju na koži kao malignu pojavu.

Hipohondrija: strah ili bolest?

U članku jednog američkog medicinskog magazina neko je hipohondre definisao majstorima za interpretaciju simptoma. Tačnije, osobama koje su uviek spremne na osluškivanje signala vlastitog tela i objašnjavanje istih na dramatičan način. Takvih znakova je bezbroj i veoma su česti kod hipohondara, osoba koje u tolikoj meri osećaju nekontrolisan strah od bolesti da stalno misle kako ih je zadesila. Ne mogu ni pročitati neki članak o zdravlju ili gledati emisije sa zdravstvenim temama a da ne postanu ubeđeni da imaju problem o kojem se govori. A internet je njihovo najgore prokletstvo: upisuju simptome u Google i svaki put upuštaju se u sve strašniju avanturu potrage za rezultatima na medicinskim sajtovima i blogovima kako bi sami sebi postavili dijagnozu.

Psihijatri objašnjavaju da je fokusiranje na najteže bolesti dio mehanizma koji upravlja ponašanjem jednog hipohondra, njegovim odnosom prema tielu i zdravlju. Neizlečive bolesti često su one s najrazličitijim simptomima koje nije lako identifikovati, a teže ih je medicinski negirati.

Umišljeni bolesnici

Iako su godinama predmet podsmeha i raznih šala na svoj račun u stilu čuvenog reditelja Vudija Alena, jednog od najpoznatijih i najočitijih slučajeva ove vrste, novija istraživanja pokazala su da su takozvani “umišljeni bolesnici” takvi samo do određene tačke. Hipohondrija će se smatrati bolešću, kompleksnim fenomenom s biološkim, neurohemijskim i psihološkim aspektima, te kao takva biti tretirana i lečena. U Americi je ustanovljeno da je 5% pacijenata koji se obrate lekaru hronično zabrinuto za vlastito zdravlje, što prevedeno u dolare znači da se godišnje potroši 20 milijardi dolara na nepotrebne kliničke preglede.

Ako ne jedeš, boleće te stomak!

Danas se hipohondrija smatra neurovegetativnom smetnjom koja ima mnogo zajedničkih tačaka s bolestima kao što su anksioznost, opsesivno-kompulzivni sindrom i depresija (smatra se da je čak 70% hipohondara depresivno). Takve patologije obično negativno utiču na način života i društveni život osoba koje od njih pate.

Ako u kinematografiji i literaturi osobe opsednute vlastitim zdravljem izazivaju simpatiju, saosećanje i šale (kao, naprimer, epitaf na grobu hipohondra – Jesam vam rekao da sam bolestan), na polju medicine ozbiljno se istražuju terapije koje bi im pomogle da prevaziđu ovaj problem. Dok hipohondar usmerava pažnju na svaki, makar i najsitniji signal vlastitog tela, interpretirajući ga na pogrešan način, u normalnim uslovima takve signale ne bi ni primećivali.

Do nastanka hipohondrije uglavnom dolazi kod osoba čije osećaje tokom odrastanja odrasli nisu korektno tumačili, nego su im pridruživali eventualne fizičke smetnje (Neće da pliva, možda se ne oseća dobro! Ako ne jedeš, boleće te stomak!). Zbog toga je hipohondriju najefikasnije tretirati kognitivno-bihevioralnim pristupom (terapeut procenjuje i analizira interakcije pojedinca u odnosu na misli, emocije i ponašanje, pomažući mu da ih prepozna), eventualno u kombinaciji sa lekovima, kako bi pacijent bio spreman da prihvati rizik (Mogao bih biti bolestan!) i postati svestan vlastitog straha. Pacijent s vremenom nauči da se koncentriše na procese koji su aktivirali negativna razmišljanja, ne dajući im da se dalje razvijaju u pesimizam.

Foto: Pixabay

Izvor: PRessSerbia/Srbija danas